[tribina] Srbi ćute kad je gusto

[Jeremija Krstic]

ntervju: Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava
Srbi ćute kad je gusto
Razgovarao: Bojan Tončić
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Dragan Kujundžić

Poraz je traumatičan i neko, neko drugi, mora da bude kriv. Drugi su oni
drukčiji - pripadnici manjina, ali ne samo nacionalnih nego i drugih, pa su
to i liberali, "mondijalisti", feministkinje i LGTB populacija. Španski
falangisti su ubili velikog pesnika Lorku ne samo jer je bio levičar nego i
zato što je bio homoseksualac

Nasilje na ulicama, nasilje u policijskim stanicama, predugi sudski procesi
u predmetima za ugrožavanje ljudskih prava... Može li Srbija danas da se
označi kao država koja je u poslednjih nekoliko godina istinski napredovala
u poštovanju ljudskih prava? O tome za e-novine govori Vojin Dimitrijević,
direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

"Jeste Srbija napredovala u formalnom smislu. Nijedna politička partija, pa
ni radikali, stari i novi ("neotomisti"), ne usuđuje se da generalno bude
protiv ljudskih prava. Zato i u inače konfuznom Ustavu postoji pristojna
glava o ljudskim pravima. To je napredak, jer do skora nije bilo tako.
Hipokrizija, ali ipak progres. Stvar je, međutim, u tome što se u tom
pogledu Ustav i zakoni slabo primenjuju i što ne postoji kultura ljudskih
prava. Ne može se očekivati da će nasilje nestati u društvu u kome je do
skora veličano i gde su najveći nasilnici, gangsteri i ratovođe bili uzori
za mnoge, samo ako kažu da se ponose što su Srbi, što mašu s tri prsta i
krste se njima. Mladi nasilnici su nekadašnja deca koju su mame oblačile u
uniformice, vodile na ispraćaje ratnika, koja su na televiziji gledala i u
novinama čitala apoteoze ratnih zločinaca i 'žestokih momaka' s 'beogradskog
asfalta' ", kaže Dimitrijević.

Diskriminacija u svakom pogledu, netrpeljivost prema politički, etnički,
verski, seksualno i mozgovno drugačijima. Korupcija opravdana lažnim
rodoljubljem. Ulizištvo. Licemerje. Pominjem ove stvari jer se one ne leče
zakonima i sudskim presudama nego uticajem porodice, škole i primera ljudi
od autoriteta.

* Nakon petog oktobra imali smo izvesno, uslovno rečeno, dostignuće,
jednostavnije rečeno, nisu ubijani i prebijani politički protivnici i
beležio se izvesni napredak u poštovanju ljudskih prava, što je, doduše
kritički, beležila i Vaša organizacija. Da li smo se unekoliko vratili na
početak, ili blizu njega, budući da je osećanje nezaštićenosti sve
prisutnije kod građana Srbije?

Reč je o društvu koje je - nekada i ne znajući to - pod utiskom neprekidnih
neuspeha. Milošević i njegovo intelektualno i vojno okruženje vodili su
Srbiju i Srbe iz poraza u poraz. Milošević je nestao ali su tu oni koji su
ga stvorili, podržavali i savetovali. Poraz je traumatičan i neko, neko
drugi, mora da bude kriv. Drugi su oni drukčiji - pripadnici manjina, ali ne
samo nacionalnih nego i drugih, pa su to i liberali, "mondijalisti",
feministkinje i LGTB populacija. Španski falangisti su ubili velikog pesnika
Lorku ne samo jer je bio levičar nego i zato što je bio homoseksualac.

* Da li se utemeljeno ili olako u javnosti izriču sudovi po kojima su
šovinizam, rasizam, fašizam tek sporadične pojave nesvojstvene Srbima i u
toj razmeri svojstvene svim drugim susednim, ali i evropskim državama?

To što navodno Srbin nešto ne radi nije nikakav argument. Zamislite da me
uhvate da sam komšiji ukrao kosilicu za travu ili prebio mu dete, a ja sudu
kažem da to ne može biti jer sam ja Srbin, a Srbi ne kradu i ne biju slabije
od sebe. Nekada je Dragoš Kalajić tvrdio da Srbi ne siluju jer su toliko
dobri frajeri da nijedna žena ne može da im odoli pa ne moraju da primenjuju
silu. Pre godinu dana grupa srpskih "intelektualaca" iz matice i dijaspore,
objavila je peticiju pod naslovom "Natašu Kandić smesta izbaciti iz
političkog života Srbije i možda skroz iz Srbije". Mislite li da bi Nataši u
očima potpisnika pomoglo kada bi im rekla da je Srpkinja a da Srbi organski
nisu u stanju da budu izdajnici?

Kod inače vrlo dobre serije televizijskih razgovora (u kojoj sam sa
zadovoljstvom učestvovao), koja se zvala "Nije srpski ćutati", smetao mi je
jedino naslov. Srbi itekako umeju da ćute kada je gusto, kao uostalom i
"veliki" nemački, ruski, francuski itd. narodi.

* Gde u državnim institucijama vidite aktivne i potencijalne izvore
ugrožavanja ljudskih prava, od prava na život do prava na rad, ima li ih,
uopšte?

Što se tiče političkih prava, u neugaslim i neuhvatljivim tajnim službama i
njihovim tobožnjim "ostacima". Što se tiče ekonomskih, u vezi nekih
gramzivih divljaka, koji sebe nazivaju preduzetnicima i kapitalistima, s
organima države - zakonodavnim, upravnim i sudskim.

* Da li ste zadovoljni radom ombudsmana za ljudska prava, Saveta za borbu
protiv korupcije, poverenika za informacije od javnog značaja? Da li vlast
uopšte želi da im omogući rad, odnosno da je kontrolišu?

Agilnost poverenika za informacije Rodoljuba Šabića i zaštitnika građana
Saše Jankovića dostojna je poštovanja. Međutim, "establišment" na zna tačno
šta će s njima pa im ne pruža podršku, počev od nedavanja prostorija i
kancelarijskog materijala. To je još jedan primer iznuđene spremnosti da se
stvaraju nezavisna kontrolna tela, ali bi nekako bilo najbolje da njihove
nadležnosti ostanu na papiru. Dobar je primer otpor da se povereniku i
ombudsmanu omogući uvid u tzv. tajne podatke. Tu se pokazuje kolika je još
moć onih koji su decenijama smatrali da su neprikosnoveni i nedodirljivi
branioci države.

Photo: Dragan Kujundžić
Savet za borbu protiv korupcije (kome sam nekada i sam pripadao) stekao je
pod predsedavanjem Verice Barać veliki autoritet, ne samo zbog hrabrosti,
nego i zato što su njegovi izveštaji redak primer temeljitog timskog rada.
Međutim, nijedna srpska vlada nije uspela da izađe iz paradoksalnog
love-hate odnosa s njim. Osnovala je Savet kao savetodavno telo, nije mu
dala nikakva ovlašćenja, ali ga ministri s vremena na vreme napadnu kao
nestručnu i zlonamernu grupu ljudi, skoro istim onim rečima kojima se
napadaju nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, kao da se Savet
sam osnovao na skupu u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Nova Agencija za
borbu protiv korupcije ima veća ovlašćenja, ali još nije počela da radi.
Njen predsednik Čedomir Čupić ima jaku petlju i dugačak jezik. Jedno što
mogu njemu da urade jeste da ga iznerviraju.

* Šta je danas najopasnije, šta bi mogle i šta bi trebalo da budu prve
akcije državnih organa?

Diskriminacija u svakom pogledu, netrpeljivost prema politički, etnički,
verski, seksualno i mozgovno drugačijima. Korupcija opravdana lažnim
rodoljubljem. Ulizištvo. Licemerje. Pominjem ove stvari jer se one ne leče
zakonima i sudskim presudama nego uticajem porodice, škole i primera ljudi
od autoriteta. Na žalost, "državni organi" u tom pogledu obično nisu
strpljivi. Džabe čas građanskog vaspitanja (koji svi učenici ionako ne
moraju da prate), ako na sledeći čas dolazi nastavnik koji u srpskoj
istoriji vidi samo generale, ako pravda genocid kao osvetu za raniji
genocid, ako univerzitetski profesori prava smatraju da je Srebrenica 1995.
bila "oslobođena", ako se Legija i oni koji pišu kao Legijini ghost-writeri
preporučuju kao velika literatura i čista istina.

* Jedan od ključnih problema koji se postavljaju u dosezanju pravde nakon
rušenja Miloševićevog režima svakako je činjenica da nisu otvoreni dosijei
obaveštajnih službi. Srbija je jedina država u kojoj posle rušenja
Berlinskog zida dosijei nisu otvoreni. Vidite li u Srbiji danas naznake
manipulisanja njihovim sadržajem i kako ocenjujete činjenicu da nisu na bilo
koji način dostupni javnosti?

Kao i u životu, ljubavi, i u politici se neke propuštene stvari ne mogu
nadoknaditi. Tako je bilo s izborom sudija posle 5. oktobra 2000, sa Zakonom
o lustraciji, a tako je i sa dosijeima. Odluka da se neki dosijei krišom
pokažu praćenima bila je komična! Propala stvar - jer se u dosijeima i posle
5.oktobra nekažnjeno brisalo i pisalo.

* Već možemo da govorimo o velikom broju ljudi koji su rehabilitovani, a
osuđeni su na smrt ili višegodišnji zatvor posle Drugog svetskog rata.
Podaci kojima raspolažu naučne institucije govore da nijedan zahtev za
rehabilitaciju pred sudovima nije odbijen, ali i da su u sudskim spisima
koji su dostavljeni sudovima dokazani nečovečni zločini, odnosno da u
velikom broju slučajeva nije reč o takozvanoj revolucionarnoj pravdi. Da li
se bez obnove postupaka može doći do pravde i gde su tu ljudska prava žrtava
rehabilitovanih i onih koji su im sudili?

Tačno, sadašnja kampanja rehabilitacije je površna i neselektivna. Pitanje
je da li je zakon dobar i da li sudovi imaju snage za to. Antikomunizam ne
sme biti razlog da se prašta saradnicima fašističkih okupatora. Niko ne
osporava odgovarajuće presude francuskih, holandskih i belgijskih sudova,
ali to su sudske presude. Kod nas su ljudi bili likvidirani i "bez suda i
puta", ali ispravljanje toga ne sme da bude kampanja nego ozbiljan posao,
koji pored sudstva treba da rade i posebne komisije.

* Kada se danas pomenu ratni zločini Srba, učesnici i podržavatelji ratnih
operacija kao što je uništavanje Vukovara i ubijanje civila uvek pomenu
srpske žrtve u Jasenovcu. Dokle u istoriju može da seže prebrojavanje
mrtvih, ima li nekih iskustava koje bismo mogli da koristimo?

Svaki nacionalizam počiva na samosažaljenju, koje je zapravo priprema za
osvetu. Osveta je u stvari izjednačavanje sa zločincima s druge strane. Kod
nas je još od Miloševićevih vremena odsutna svest o istorijskom vremenu. Pre
stotinu, ili nekoliko stotina godina pobednik je mogao da pobije sve
poražene, vladar da nasilno pokrsti ili spali pripadnike druge vere,
engleski kralj da nevernu ženu izvede na Tauer da joj odrube glavu, ali to
više ne može da se radi. Zato su se Gering, Ribentrop i društvo toliko
čudili što ih u Nirnbergu osuđuju na vešanje a oni su postupali samo po
zakonu. Ustaše su takođe mislile da Hrvati mogu da čine Srbima ono što
njihov uzor Hitler radi Jevrejima. To je već 1941. godine bilo gnusno i
nedopušteno. Utoliko je nerazumnije opravdavati zločine iz 1995. godine
zločinima drugih od pre pet decenija.

* Biljana Plavšić biće ovih dana na slobodi, Franko Simatović u prilici da
se odmori i priprema odbranu na slobodi, oboje, po svemu sudeći u Beogradu.
Da li su to greške Haškog tribunala i koga sve možemo da očekujemo, uz one
koji su nam poodavno susedi, a nisu ni procesuirani?

Da parafraziram Balzaka, policija i sudstvo su mreža u koju se neko uhvati a
drugi ne. Važno je da se svi slični uplaše i opomenu da ne vrše nove
zločine. Na žalost, to u našem regionu ne funkcioniše, jer je svako ko ode u
Sheveningen nečiji heroj. Neću da ulazim, jer ne znam, u to kakve su usluge
neki optuženici činili službama pojedinih moćnih država, koje sada utiču da
postupanje prema njima bude blaže. Ne treba biti ni naivan ni paranoičan.
Biljanu Plavšić su njeni saborci dovoljno ocrnili zbog toga što je zamenila
Karadžića i pristala na okončanje sukoba u Bosni (čak su i tekstualnom
analizom njenih izjava utvrdili da je američki špijun!) tako da će joj
boravak u Beogradu biti prijatniji nego na Palama, ali ne i lep.
-------------- ??????? ??? --------------
HTML ?????? ?? ?????????..
??????: <http://pravoslavljedanas.info/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/attachments/20091024/5a5ad04d/attachment-0001.html>