[tribina] Srbi ćute kad je gusto

Суб Окт 24 08:57:21 MDT 2009

Boba Borojevic
ckcuboba на yahoo.ca
http://serbianna.com/columns/borojevic/
http://www.4shared.com/dir/13650784/a9763e6b/sharing.html
http://www.royalelectrolysis.com/index.htm

 U svakom zitu ima kukolja. Pa tako i u Beogradu zivi nekolicina srbomrzaca i olosa.....

________________________________
From: Jeremija Krstic <krstic.jeremija на gmail.com>
To: pravoslavna-tribina на pravoslavljedanas.info; pravoslavnatribina на pravoslavljedanas.info; Boba <ckcuboba на yahoo.ca>
Sent: Sat, October 24, 2009 10:22:16 AM
Subject: Srbi ćute kad je gusto

ntervju: Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava
Srbi ćute kad je gusto
Razgovarao: Bojan Tončić
Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Dragan Kujundžić

Poraz je traumatičan i neko, neko drugi, mora da bude kriv. Drugi su oni drukčiji – pripadnici manjina, ali ne samo nacionalnih nego i drugih, pa su to i liberali, "mondijalisti", feministkinje i LGTB populacija. Španski falangisti su ubili velikog pesnika Lorku ne samo jer je bio levičar nego i zato što je bio homoseksualac

Nasilje na ulicama, nasilje u policijskim stanicama, predugi sudski procesi u predmetima za ugrožavanje ljudskih prava... Može li Srbija danas da se označi kao država koja je u poslednjih nekoliko godina istinski napredovala u poštovanju ljudskih prava? O tome za e-novine govori Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava.

"Jeste Srbija napredovala u formalnom smislu. Nijedna politička partija, pa ni radikali, stari i novi ("neotomisti“), ne usuđuje se da generalno bude protiv ljudskih prava. Zato i u inače konfuznom Ustavu postoji pristojna glava o ljudskim pravima. To je napredak, jer do skora nije bilo tako. Hipokrizija, ali ipak progres. Stvar je, međutim, u tome što se u tom pogledu Ustav i zakoni slabo primenjuju i što ne postoji kultura ljudskih prava. Ne može se očekivati da će nasilje nestati u društvu u kome je do skora veličano i gde su najveći nasilnici, gangsteri i ratovođe bili uzori za mnoge, samo ako kažu da se ponose što su Srbi, što mašu s tri prsta i krste se njima. Mladi nasilnici su nekadašnja deca koju su mame oblačile u uniformice, vodile na ispraćaje ratnika, koja su na televiziji gledala i u novinama čitala apoteoze ratnih zločinaca i 'žestokih momaka' s 'beogradskog asfalta' “, kaže Dimitrijević.

Diskriminacija u svakom pogledu, netrpeljivost prema politički, etnički, verski, seksualno i mozgovno drugačijima. Korupcija opravdana lažnim rodoljubljem. Ulizištvo. Licemerje. Pominjem ove stvari jer se one ne leče zakonima i sudskim presudama nego uticajem porodice, škole i primera ljudi od autoriteta.

* Nakon petog oktobra imali smo izvesno, uslovno rečeno, dostignuće, jednostavnije rečeno, nisu ubijani i prebijani politički protivnici i beležio se izvesni napredak u poštovanju ljudskih prava, što je, doduše kritički, beležila i Vaša organizacija. Da li smo se unekoliko vratili na početak, ili blizu njega, budući da je osećanje nezaštićenosti sve prisutnije kod građana Srbije?

Reč je o društvu koje je – nekada i ne znajući to – pod utiskom neprekidnih neuspeha. Milošević i njegovo intelektualno i vojno okruženje vodili su Srbiju i Srbe iz poraza u poraz. Milošević je nestao ali su tu oni koji su ga stvorili, podržavali i savetovali. Poraz je traumatičan i neko, neko drugi, mora da bude kriv. Drugi su oni drukčiji – pripadnici manjina, ali ne samo nacionalnih nego i drugih, pa su to i liberali, "mondijalisti", feministkinje i LGTB populacija. Španski falangisti su ubili velikog pesnika Lorku ne samo jer je bio levičar nego i zato što je bio homoseksualac.

* Da li se utemeljeno ili olako u javnosti izriču sudovi po kojima su šovinizam, rasizam, fašizam tek sporadične pojave nesvojstvene Srbima i u toj razmeri svojstvene svim drugim susednim, ali i evropskim državama?

To što navodno Srbin nešto ne radi nije nikakav argument. Zamislite da me uhvate da sam komšiji ukrao kosilicu za travu ili prebio mu dete, a ja sudu kažem da to ne može biti jer sam ja Srbin, a Srbi ne kradu i ne biju slabije od sebe. Nekada je Dragoš Kalajić tvrdio da Srbi ne siluju jer su toliko dobri frajeri da nijedna žena ne može da im odoli pa ne moraju da primenjuju silu. Pre godinu dana grupa srpskih "intelektualaca" iz matice i dijaspore, objavila je peticiju pod naslovom "Natašu Kandić smesta izbaciti iz političkog života Srbije i možda skroz iz Srbije“. Mislite li da bi Nataši u očima potpisnika pomoglo kada bi im rekla da je Srpkinja a da Srbi organski nisu u stanju da budu izdajnici?

Kod inače vrlo dobre serije televizijskih razgovora (u kojoj sam sa zadovoljstvom učestvovao), koja se zvala "Nije srpski ćutati“, smetao mi je jedino naslov. Srbi itekako umeju da ćute kada je gusto, kao uostalom i "veliki“ nemački, ruski, francuski itd. narodi.

* Gde u državnim institucijama vidite aktivne i potencijalne izvore ugrožavanja ljudskih prava, od prava na život do prava na rad, ima li ih, uopšte?

Što se tiče političkih prava, u neugaslim i neuhvatljivim tajnim službama i njihovim tobožnjim "ostacima“. Što se tiče ekonomskih, u vezi nekih gramzivih divljaka, koji sebe nazivaju preduzetnicima i kapitalistima, s organima države - zakonodavnim, upravnim i sudskim.

* Da li ste zadovoljni radom ombudsmana za ljudska prava, Saveta za borbu protiv korupcije, poverenika za informacije od javnog značaja? Da li vlast uopšte želi da im omogući rad, odnosno da je kontrolišu?

Agilnost poverenika za informacije Rodoljuba Šabića i zaštitnika građana Saše Jankovića dostojna je poštovanja. Međutim, "establišment“ na zna tačno šta će s njima pa im ne pruža podršku, počev od nedavanja prostorija i kancelarijskog materijala. To je još jedan primer iznuđene spremnosti da se stvaraju nezavisna kontrolna tela, ali bi nekako bilo najbolje da njihove nadležnosti ostanu na papiru. Dobar je primer otpor da se povereniku i ombudsmanu omogući uvid u tzv. tajne podatke. Tu se pokazuje kolika je još moć onih koji su decenijama smatrali da su neprikosnoveni i nedodirljivi branioci države.

Photo: Dragan Kujundžić
Savet za borbu protiv korupcije (kome sam nekada i sam pripadao) stekao je pod predsedavanjem Verice Barać veliki autoritet, ne samo zbog hrabrosti, nego i zato što su njegovi izveštaji redak primer temeljitog timskog rada. Međutim, nijedna srpska vlada nije uspela da izađe iz paradoksalnog love-hate odnosa s njim. Osnovala je Savet kao savetodavno telo, nije mu dala nikakva ovlašćenja, ali ga ministri s vremena na vreme napadnu kao nestručnu i zlonamernu grupu ljudi, skoro istim onim rečima kojima se napadaju nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, kao da se Savet sam osnovao na skupu u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Nova Agencija za borbu protiv korupcije ima veća ovlašćenja, ali još nije počela da radi. Njen predsednik Čedomir Čupić ima jaku petlju i dugačak jezik. Jedno što mogu njemu da urade jeste da ga iznerviraju.

* Šta je danas najopasnije, šta bi mogle i šta bi trebalo da budu prve akcije državnih organa?

Diskriminacija u svakom pogledu, netrpeljivost prema politički, etnički, verski, seksualno i mozgovno drugačijima. Korupcija opravdana lažnim rodoljubljem. Ulizištvo. Licemerje. Pominjem ove stvari jer se one ne leče zakonima i sudskim presudama nego uticajem porodice, škole i primera ljudi od autoriteta. Na žalost, "državni organi“ u tom pogledu obično nisu strpljivi. Džabe čas građanskog vaspitanja (koji svi učenici ionako ne moraju da prate), ako na sledeći čas dolazi nastavnik koji u srpskoj istoriji vidi samo generale, ako pravda genocid kao osvetu za raniji genocid, ako univerzitetski profesori prava smatraju da je Srebrenica 1995. bila "oslobođena“, ako se Legija i oni koji pišu kao Legijini ghost-writeri preporučuju kao velika literatura i čista istina.

* Jedan od ključnih problema koji se postavljaju u dosezanju pravde nakon rušenja Miloševićevog režima svakako je činjenica da nisu otvoreni dosijei obaveštajnih službi. Srbija je jedina država u kojoj posle rušenja Berlinskog zida dosijei nisu otvoreni. Vidite li u Srbiji danas naznake manipulisanja njihovim sadržajem i kako ocenjujete činjenicu da nisu na bilo koji način dostupni javnosti?

Kao i u životu, ljubavi, i u politici se neke propuštene stvari ne mogu nadoknaditi. Tako je bilo s izborom sudija posle 5. oktobra 2000, sa Zakonom o lustraciji, a tako je i sa dosijeima. Odluka da se neki dosijei krišom pokažu praćenima bila je komična! Propala stvar – jer se u dosijeima i posle 5.oktobra nekažnjeno brisalo i pisalo.

* Već možemo da govorimo o velikom broju ljudi koji su rehabilitovani, a osuđeni su na smrt ili višegodišnji zatvor posle Drugog svetskog rata. Podaci kojima raspolažu naučne institucije govore da nijedan zahtev za rehabilitaciju pred sudovima nije odbijen, ali i da su u sudskim spisima koji su dostavljeni sudovima dokazani nečovečni zločini, odnosno da u velikom broju slučajeva nije reč o takozvanoj revolucionarnoj pravdi. Da li se bez obnove postupaka može doći do pravde i gde su tu ljudska prava žrtava rehabilitovanih i onih koji su im sudili?

Tačno, sadašnja kampanja rehabilitacije je površna i neselektivna. Pitanje je da li je zakon dobar i da li sudovi imaju snage za to. Antikomunizam ne sme biti razlog da se prašta saradnicima fašističkih okupatora. Niko ne osporava odgovarajuće presude francuskih, holandskih i belgijskih sudova, ali to su sudske presude. Kod nas su ljudi bili likvidirani i "bez suda i puta“, ali ispravljanje toga ne sme da bude kampanja nego ozbiljan posao, koji pored sudstva treba da rade i posebne komisije.

* Kada se danas pomenu ratni zločini Srba, učesnici i podržavatelji ratnih operacija kao što je uništavanje Vukovara i ubijanje civila uvek pomenu srpske žrtve u Jasenovcu. Dokle u istoriju može da seže prebrojavanje mrtvih, ima li nekih iskustava koje bismo mogli da koristimo?

Svaki nacionalizam počiva na samosažaljenju, koje je zapravo priprema za osvetu. Osveta je u stvari izjednačavanje sa zločincima s druge strane. Kod nas je još od Miloševićevih vremena odsutna svest o istorijskom vremenu. Pre stotinu, ili nekoliko stotina godina pobednik je mogao da pobije sve poražene, vladar da nasilno pokrsti ili spali pripadnike druge vere, engleski kralj da nevernu ženu izvede na Tauer da joj odrube glavu, ali to više ne može da se radi. Zato su se Gering, Ribentrop i društvo toliko čudili što ih u Nirnbergu osuđuju na vešanje a oni su postupali samo po zakonu. Ustaše su takođe mislile da Hrvati mogu da čine Srbima ono što njihov uzor Hitler radi Jevrejima. To je već 1941. godine bilo gnusno i nedopušteno. Utoliko je nerazumnije opravdavati zločine iz 1995. godine zločinima drugih od pre pet decenija.

* Biljana Plavšić biće ovih dana na slobodi, Franko Simatović u prilici da se odmori i priprema odbranu na slobodi, oboje, po svemu sudeći u Beogradu. Da li su to greške Haškog tribunala i koga sve možemo da očekujemo, uz one koji su nam poodavno susedi, a nisu ni procesuirani?

Da parafraziram Balzaka, policija i sudstvo su mreža u koju se neko uhvati a drugi ne. Važno je da se svi slični uplaše i opomenu da ne vrše nove zločine. Na žalost, to u našem regionu ne funkcioniše, jer je svako ko ode u Sheveningen nečiji heroj. Neću da ulazim, jer ne znam, u to kakve su usluge neki optuženici činili službama pojedinih moćnih država, koje sada utiču da postupanje prema njima bude blaže. Ne treba biti ni naivan ni paranoičan. Biljanu Plavšić su njeni saborci dovoljno ocrnili zbog toga što je zamenila Karadžića i pristala na okončanje sukoba u Bosni (čak su i tekstualnom analizom njenih izjava utvrdili da je američki špijun!) tako da će joj boravak u Beogradu biti prijatniji nego na Palama, ali ne i lep.

      __________________________________________________________________
Yahoo! Canada Toolbar: Search from anywhere on the web, and bookmark your favourite sites. Download it now
http://ca.toolbar.yahoo.com.
-------------- следећи дио --------------
HTML прилог је прочишћен..
Адреса: <http://pravoslavljedanas.info/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/attachments/20091024/41457477/attachment-0001.html>